Sunce, more i… vunena haljina (kratka istorija kupaćih kostima)

Plivanje je jedno od ljudskih aktivnosti od davnina. Ipak, posebna odeća namenjena ovoj vrsti aktivnosti postoji tek od XVIII veka.

Poznato je da su i u Grčkoj i u Rimu postojala kupatila. Bogatiji građani su.čak imali kupatila u okviru svojih kuća. Pa ipak, to su pre bila mesta za kupanje, nego za plivanje, i pretpostavlja se da su se i muškarci i žene kupali nagi. Mešanja, ipak, nije bilo, jer su i jedni i drugi imali zasebne prostore u okviru kupatila. Na rimskim muralima su prikazane žene u odeći nalik na danjašnji bikini, ali se ta odeća vezuje za bavljenje telesnim vežbama, a ne za plivanje.

U srednjem veku kupatila nestaju. To ne znači da su ljudi prestali da plivaju, ali su to retko činili iz ličnog zadovoljstva. Čak je i kupanje kao način održavanja higijene postalo retkost.

Mozaik, poznat kao „Bikini devojke“, prikazuje deset žena tokom sportskih takmičenja. Pobednica je dobijala lovorov venac. (IV vek, detalj,Villa Romana del Casale).

Javna kupatila ponovo postaju popularna tek u XVIII veku. Kao i u vreme antičkog Rima, ona su dostupna samo bogatoj evropskoj eliti. Treba napomenuti da se na kupanje u banjskim kupatilima ili na moru išlo pre svega iz zdravstvenih razloga. Kupanje u ovakvim kupatilima (ako ste ikada pročitali neki roman Džejn Ostin, nije vam promaklo mondensko okupljalište Bath) zahtevalo je i adekvatnu odeću.

Iako su muška i ženska kupatila bila odvojena, postojala su stroga pravila pristojnosti. Najčešće se nosila vunena odeća za kupanje, jer vuna nije postajala providna kad se pokvasi. Žene su nosile čarape i haljine, nalik onima koje su nosile svakodnevno, često sa ušivenim malim tegovima u prorub kako se ne bi zadizale prilikom ulaska u vodu. Muška odeća za kupanje imala duge rukave i duge nogavice. Ako bi neko pokazao gole ruke ili noge, bio bi uhapšen zbog nedoličnog pokazivanja u javnosti! Ova moda se neće mnogo menjati do sredine devetnaestog veka.

 

Slika iz 1797. (levo) prikazuje dve dame koje prilaze „mašinama za kupanje“. Moda tog vremena je izuzetno cenila beo ten, pa su i ove dame dobro zaklonjene od sunca bone-šeširima širokog oboda, šalovima i rukavicama.

Boravak na moru postaje sve popularniji sa razvojem železnice. Na plažama su bile nanizane „mašine za kupanje“. One su bile neka vrsta kabina za presvlačenje na točkovima, sa konjskom vučom. U njima su žene prevožene do dublje vode. U vodu su ulazile direktno iz kabine, tako da ih niko ne vidi u njihovim kupaćim kostimima. Na isti način su se i vraćale na obalu.

       

Sredinom XIX veka ženska odeća za kupanje i dalje pokriva gotovo čitavo telo. U modu ulaze takozvane „turske“ pantalone ili blumers (dobile ime po Ameliji Blumer, koja je pokušala da uvede neku vrstu pantalona u žensku odeću). Ovakve pantalone se nose ispod једне vrste kaputića ili hajine. I blumers pantalone i ove hajine su izrađivane od punog flanela, koji je natopljen vodom bio veoma težak i svakako nije bio od pomoći pri plivanju.

Muški kostimi postaju „slobodniji“, otkrivajući sadа i deo noge, pa čak, ponekad, i deo grudi испод врата.

              

Sa vremenom i ženski i muški kostimi otkrivaju sve više. Krajem XIX i početkom XX veka ukidaju se zakoni kojima se zabranjujuje kupanje muškaraca i žene na istoj plaži.

       

1907. je na bostonskoj plaži uhapšena Anet Kelerman (Annette Kellerman) zbog nedoličnog izlaganja tela. Anet je bila poznata australijska plivačica, a „nedolično izlaganje“ se ogledalo u nošenju kostima od žerseja, koji otkriva ruke, noge i vrat (slika dole levo). Ipak, izgled takmičarskih kupaćih kostima (slika dole desno) i onih namenjenih rekreaciji će se još neko vreme bitno razlikovati.

       

     

Posle Prvog svetskog rata boravak na moru postaje još popularniji, a kupaći kostimi sve oskudniji.

1930-ih u modu ulazi sunčanje i preplanuli ten. Kupaći kostimi su, najščešće, štrikani. Njima počinju da se bave i kreatori visoke mode (Elza Skjpareli je bila jedna od prvih), a glavni promoteri su holivudske zvezde.

 

1946. donosi pravu revoluciju:Žak Hajm (Jacques Heim) i Luj Rear (Louis Reard) predstavljaju prvi bikini kupaći kostim (dobio je naziv po atolu Bikini, na kome su vršene prve posleratne nuklearne probe). Zanimljivo je da Rear nije mogao da nađe manekenku voljnu da prikaže prvi bikini, pa je za tu priliku unajmio profesionalnu striptizetu. Bikini svoju punu popularnost dostiže posle 1957. i filmova Brižit Bardo (Brigitte Bardot).

       

Paralelno sa dvodelnim kostimima, nose se i jednodelni, kakvi se viđaju u filmovima Ester Vilijams (Esther Williams).

       

Muški kupaći kostimi konačno gube gornji deo, otkrivajući telo sve do struka.

Šezdesete godine XX veka donose modu „monokinija“ (toples), a sedamdesetih se pojavljuje tanga – bikini. Sa dokazima o štetnosti prekomernom izlaganju sunčevim zracima, kupaći kostimi ponovo postaju nešto zatvoreniji, ali se njihova osnovna forma nije bitno izmenila do danas.

Evo nekoliko predloga za nastupajuće leto 2013. (preuzeto odavde):

Sadržaj članka dopunjen 1.6.2013.