Ampir

Period ampira (1800 – 1820) je stil poznog klasicizma i obeležen je događajem po kome je i dobio ime – krunisanjem Napoleona za cara i pretvaranjem Francuske republike u Carstvo. Moda ovog perioda je i dalje pod jakim uticajem antičke mode, ali je stil prečišćeniji, a odeća bolje prilagođena klimatskim uslovima Zapadne Evrope, njenim običajima i ukusu.

Žak-Luj David: „Napoleonovo krunisanje“, 1806.

U anglo-saksonskim zemljama ovaj stil se naziva regentstvo.

Muški kostim

Ričard Dajton: Bo Bramel (1805), akvarel

Pod uticajem enkrojabala, kaputi imaju visoke, posuvraćene jake, koje često dopiru do ušiju. Dužina kaputa se smanjuje, a linijia struka spušta. Već oko 1811. linija struka je na svom mestu, a peševi kratki i četvrtasti. Frak je i dalje omiljeni tip kaputa. U večernjim prilikama nosi se sa uzanim čakširama i mačem. I čekšire i pantalone su uske. Čakšire se prave od kože, a pantalone mogu biti od elastične tkanine, i tada su pripijene uz nogu, ili od prugastog cviliha, i tada su nešto komotnije. Dužina pantalona često pokriva gornji deo obuće. Obuća je elegantna. Omiljene su tesne čizme, sa posuvraćenom sarom postavljenom žutom kožom. Oko 1804. u modu ulaze gamašne, koje se nose preko otvorenih, plitkih cipela.

Prsluci su od pikea u boji, sa jednoredim kopčanjem i često sa opšivima u boji. Košulja ima krutu, uspravnu kragnu, a marame koje su se u prethodo periodu omotavale oko vrata zamenjuju se kravatama.

Redengot je i dalje omiljeni gornji kaput. Zimi ima jaku od astragana. Džepovi su horizontalni i dobijaju poklopce. Kopčanje je dvoredo.

Cilindar, koji ulazi u modu krajem XVIII veka, nosi se u skoro svakoj prilici. Omiljena je «Brutus» frizura, sa sređenim uvojcima na čelu.

Ovo je i period rađanja dendizma u modi. Rodonačelnik ovog pokreta je bio Bo Bramel (Beau Brummell).

Jutarnji redengot i „ruske“ pantalone (levo) – 1817.
Redengot sa dezeniranim prslukom od pikea i musllinskom kravatom prikačenom brošem (desno) – 1820.

Ženski kostim

Najveći uticaj na žensku modu imaju carica Žozefina i njen krojač Leroa. Forma je izdužena, a struk je visok, gotovo ispod pazuha. Suknja u jednom periodu dobija ravnu, usku liniju, tako da se u njoj nekad jedva hoda. Ukida se šlep. Rukavi su raznovrsni: nose se kratki, puf rukavi, dugi, uski rukavi i kombinacija ove dve vrste (kratak puf, koji se produžava u dugi uski rukav). Dekolte je najčešće četvrtast, dubok i širok, ali ne prelazi ivicu ramena.

1810 – akvarelska skica žene u boneu i prugastoj ampir-haljini sa karnerma, autor Džon Adam Klajn

Karakteristični delovi odeće su spenser, kanezu i pelis. Spenser je kratki kaputić, do ispod grudi, koji se kopča napred. Po pravilu je drugačije boje od haljine. Kanezu je vrsta spensera koja se upasivao u pojas. Oko 1810. ima jaku i kep (kratka pelerina na ramenima). Pelis je duži kaput, često postavljen ili obrubljen krznom.

Pod uticajem carice Žozefine, po prvi put se, posle dužeg vremena, javlja donje rublje. Pravljeno je od batista, u obliku dve zasebne nogavice, koje su se opasivale oko struka. Nazivale su se pantalone ili pantolete.

Na nogama su i dalje sandale grčkog tipa i otvorene cipele bez potpetice.

Kosa je pokupljena u punđu, po uzoru na antičke. Šeširi su raznovrsni, najčešće bone tipa, sa obodom iznad lica i trakom ispod brade. Uveče se nose turbani.

Nakit se ponovo vraća u modu, a i na njemu se ogleda ljubav prema antici. Forme se nisu mnogo promenile u odnosu na predrevolucionarni period, ako se izuzme pojava venaca i dijadema. Promene su u dekorativnim temama koje se koriste. Dominiraju kameje. Nose se «…na pojasu, na ogrlici, na svakoj od narukvica, na tijari… Obnavlja se moda širokih ogrlica… U svakom od nabora drapiranih rukava je po jedan antički kamen, kao i na trakama za kosu, dijademama, na vrhovima češljeva…».

Prateći modni detalji su šalovi, rukavice, tašnice, a zimi mufovi.