Zanimljivosti

Kako su živeli tinejdžeri u srednjovekovnoj Evropi

Tanjug | 01. 04. 2014. – 17:02h | Foto: profimedia |Preuzeto u celini sa http://www.blic.rs

Pre nekoliko stotina godina, u srednjovekovnoj Evropi, društveno prihvatljivo vaspitanje mladih podrazumevalo je metode kakve su danas nezamislive: roditelji sa zapada i severa Evrope su mlade, najčešće protiv njihove volje, slali da žive i naporno rade u „tuđim kućama“.

Oko 1500. godine, saradnik ambasadora Venecije u Engleskoj bio je  zaprepašćen odnosom roditelja prema deci i o tome detaljno izvestio venecijanske vlasti: tvrdio je da Englezi drže decu kod kuće „do sedme godine, najviše devete“, a onda i dečake i devojčice šalju na težak rad kod stranaca, na koji su obavezni još sedam, devet godina.

Takvo „podizanje dece“ važilo je za sve, bez obzira na stalež.

Kako piše Bi-Bi-Si (BBC), sistem je funkcionisao širom severne Evrope tokom celog Srednjeg veka, i početkom Novog, a veoma mali broj dece provodio je tinejdžerske dane u crkvama i na univerzitetima. Od izvora se razlikuju samo podaci o uzrastu u kojem su decu slali od kuće: po nekim, to se dešavalo kad napune 14, a ne sedam godina.

Pisma i dnevnici tinejdžera iz tih vremena ukazuju da je odlazak od kuće bio traumatično iskustvo – iako su roditelji smatrali da im tako pomažu da „postanu ljudi“, sticanjem novih iskustava.

U vreme kuge, oko 1350. godine, kad je „crna smrt“ prepolovila evropsko stanovništvo, mladi su bili jeftinija radna snaga od ostalih, pošto je cena rada u to vreme skočila, dok su cene hrane pale.

Uverenje o korisnosti slanja dece na rad vladalo je čak i na jugu, u Italiji – mada ne tako drastično kao na severu i uglavnom se odnosilo na „neposlušne“.
„Ako imate sina koji ništa ne radi kako valja…odmah ga dajte trgovcu koji će ga poslati u inostranstvo. Ili, pošaljite ga kod nekog vašeg bliskog prijatelja…Ništa drugo ne može da se učini. Dok ostaje kod vas, nikad se neće popraviti“, pisao je u 14. veku jedan trgovac iz Firence.

Odnos majstora i mladih šegrta često je bio regulisan i ugovorima. Tako je 1396. mladić po imenu Tomas potpisao ugovor sa kazandžijom Džonom Hindlijem: zanatlija se obavezao da će biti tutor mladiću, podučavati ga zanatu i da ga neće preoštro kažnjavati za greške.

Mladić se obavezao da neće napuštati kuću bez dozvole, da neće krasti, kockati se, posećivati prostitutke niti se ženiti. Ako prekrši sporazum, mladić se obavezao da će kod zanatlije odraditi dupli „mandat“ – do 14 godina.

Međutim, cela decenija celibata bila je previše za mnoge mladiće, pa su i u književnim delima iz toga vremena opisivali momke koji sav zarađeni novac troše na prostitutke.

U delovima Nemačke, Švajcarske i Skandinavije, u Srednjem veku su sankcionisani i seksualni kontakti između tinejdžera. Tradicija „noćnog udvaranja“ zabeležena je u literaturi tek u 19. veku, ali istoričari veruju da seže iz Srednjeg veka.

„Devojka ostaje kod kuće, a mladić njenih godina je posećuje. Dozvoljeno mu je da kod devojke provede noć. Ali, ni njemu ni njoj nije dozvoljeno da skinu odeću, odnosno – ne smeju da rade ništa osim lakog petinga“, priča za BBC istoričar Kolin Hejvud sa Univerziteta u Notingemu.

U varijacijama iste tradicije muškarcima je dozvoljeno samo da spavaju iznad pokrivača ili s druge strane drvene ploče, postavljene po sredini kreveta.

„Noć udvaranja“ nije bila obavezujuća – od devojaka i mladića nije se posle te noći očekivala ni veridba niti venčanje.
Uprkos toj „opuštenosti“, mladima nije bilo lako u Srednjem veku kad je seksualnost u pitanju, pošto je okruženje sudilo pojedincima.

Tako su devojkama koje je pratila reputacija da su „lake“, pred kućom ostavljali loše znakove, da bi o tome saznalo „celo selo“. Ako zajednica nije odobravala neki brak – pošto, na primer, muž bije ženu ili je razlika u godinama između supružnika društveno neprihvatljiva – par bi bio izvrgnut javnom ruglu, uglavnom tako što je rulja nosila i „ponižavala“ lutke sa njihovim likovima, priča Hejvud.

Zabeleženi su i mnogi slučajevi zlostavljanja mladih u Srednjem veku: u Francuskoj, kujundžija je pretukao dečaka kompletom teških ključeva, a jedna devojčica tako je izudarana da je od zadobijenih povreda preminula. Istoričarka Barbara Hanavolt primećuje da je izvesno i da su devojčice ponekad silovane ili terane na prostituciju.
Ali, ocenjuje BBC, činjenica da su se takvi slučajevi našli pred sudovima pokazuje da roditelji, iako su slali decu od kuće, nisu zaista dizali ruke od svojih sinova i kćeri.
U Srednjem veku, česti su bili međusobni esnafski sukobi. Godine 1339. trgovci ribom i zlatari imali su seriju uličnih obračuna. Ironija je da su šegrti sa najgorom reputacijom kad je reč o nasilju bili – pravnici. Ti momci, međutim, nisu bili šegrti i roditelji ih nisu poslali „u tuđu kuću“, već su se – među retkima – nezavisno školovali.

Teško je reći koliko su se srednjovekovni tinejdžeri razlikovali od današnjih. No, neke stvari će valjda zauvek ostati iste, o čemu svedoči prepiska jednog dečaka-šegrta sa majkom. Kad je otišao od kuće, najviše ga je brinulo ko će prati njegov veš. Majka mu je uzvratila paketom u kojem su bile tri čiste košulje, uz koji je kratko napisala: „Možda su još malo vlažne, pa ih na kratko okači na prozor. I ne zaboravi – prljav veš pakuj u vreću!“