Pierre-Auguste Renoir, Le Moulin de la Galette (1876)
Sedamdesete i osamdesete godine XIX veka obeležiće nova forma ženskog kostima – turnir. U Britaniji će ovaj period biti obeležen i pomalo morbidnom „modom“ nošenja crnine za gotovo svakim, bližim ili daljim, srodnikom, a uzor je kraljica Viktorija koja, nakon smrti princa Alberta, do kraja života nosi crninu. Ova moda je toliko uzela maha da su postojale specijalizovane prodavnice koje su nudile samo crninu. Nasuprot tome je druga krajnost: odeća živih boja, kakve su se do tada sretale samo kod pripadnika najviših staleža. Ovo je posledica pronalaska anilinskih boja (1856.).
Ženski kostim
Početkom 1870. suknje su bile ravne spreda, sa naborima prebačenim pozadi preko uzdignuća, turnira, napravljenog od konjske dlake ili malog jastuka. Bile su duge do zemlje, a pozadi se produžavale u šlep i, zajedno sa finim strukom i pripijenim grudnjakom, komponovale veoma ženstvenu figuru.
Prepodnevne haljine, 1870.
James Tissot, Too Early (1873.)
Sredinom 1870-ih turnir se smanjuje, ali nova silueta je daleko od toga da omogućava slobodu pokreta. Tesan grudnjak se produžava do stomaka ili kukova, isopd kojih je suknja – futrola ukrašena nizom draperija i nabora koji su padali do zemlje i produžavali se u šlep. Francuzi su opisali ovu figuru kao «vezana žena», jer su ženine noge bile umotane naborima nalik na zavoje egipatskih mumija. Stopala se nisu ni nazirala, pa je izgledalo kao da se žene kreću pomoću nekog nevidljivog mehanizma.
1874-1876.
Početkom 1880-ih suknja se skraćije do gležnjeva, a veliki turnir se ponovo vraća u modu. U Engleskoj će ova moda biti poznata pod nazivom «tapacirani» stil, jer smešta na ženino telo količinu draperija koja bi bila prikladnija za tapaciranje cele sobe nego za ukrašavanje haljine. Novi turnir, zvani krinoleta, je pokriven gomilom materijala, zadignutog u ogromnu nadgradnju, koji ženi daje gotovo izgled kentaura na dve noge. Uz ove haljine se nosi gornja odeća muškog tipa – žaketi, redengoti, prsluci, ogrtači.
1880.
1885.
Frizure su bile komplikovane, kao i suknje, i glava je bila prekrivena pletenicama, pufnama i šinjonima, obično u kombinaciji sa omčama od kose koje su padale na ramena. Veći deo te frizure je činila od veštačka kosa i umeci. Na vrhu ovih komplikovanih frizura su bile nasađene tokice ili mali šeširi ukrašeni cvećem i trakama.
1885.
Muški kostim
Dok je ženskim kostim bio šaren kao papagajevo perje, muškarci su bili čista suprotnost. Boja je gotovo nestale iz muške garderobe. Ideal su uspešni industrijalci, a ne gizdavi oficiri. Trezvenost je bila osnovna karakteristika muškog kostima, koji je morao da bude od izvrsne tkanine i izvrsnog kroja, ali u crnoj boji ili tamnim tonovima.
1872.
Nose se frak, redengot, žaket, smoking i sako. Cilindar se preko dana sve češće zamenjuje polucilindrom, a potom mekim šeširom.
I dalje se neguje raznolikost brada i brkova, pa gotovo da nema glatko izbrijanih muškaraca. Kosa je, takođe, duža nego u prethodnom periodu i često liči na renesansne paževe.
Dečji kostim
Dečja odeća je sada sasvim različita od odeće oderaslih. Devojčice nose hajine sa okruglom, položenom kragnom i sa šrokim pojasom vezanim u mašnu. Posebno su moderne haljine spuštenog truka. Za rad i igru su preko hljina nošene kecelje.
Stariji dčaci nose pantalone do kolena, žakete i košulje sa okruglim položenim kragnama.
John Singer Sargent, Portrait of Édouard and Marie-Louise Pailleron (1881)
U članku korišćene slike sa Vikipedije.
Više slika iz perioda na http://pinterest.com/marinasct/viktorijanski-kostim-turniri/.
Moda nekad i sad 