Pol Poare

Priča o Polu Poareu (Paul Poiret) je priča o usponu i padu prvog modernog modnog kreatora, Kralja moda i Veličanstvenog, kako su ga nazivali. Priča o čoveku koji je obeležio modu prve dve decenije dvadesetog veka.

Rođen je 1879. u pariskom kvartu Lez Al (Les Halles), u kući siromašnog trgovca tekstilom, ali je od malena pokazivao gordost, koja nije bila u skladu sa njegovim poreklom. Zbog toga su ga roditelji već u jedanaestoj godini poslali da radi kao šegrt u radionici kišobrana. Njegov posao je bio da sakuplja otpatke od krojenja, ali je on od njih pravio haljine za lutku svoje sestre – haljine koje su, već tada, bile rezultat njegove imaginacije, a ne kopija trenutne mode. Kao tinejdžer, Poare počinje da prodaje svoje modne skice poznatim pariskim kreatorima, dok ga, 1896, Žak Duse (Jacques Doucet) nije zaposlio u svojoj modnoj kući. Njegov prvi model, crveni ogrtač, prodat je u 400 primeraka, a on je od prve plate kupio par skupe dugmadi za manžetne. Duse je bio poznat kao kolekcionar umetničkih slika. Posedovao je bogatu kolekciju umetničkih dela iz XVIII veka, koju je rasprodao 1912. i posvetio se sakupljanju dela moderrnih umetnika. Duse je bio kupac Pikasaovih „Dama iz Avinjona“, 1907. godine (ova slika se smatra prvom Pikasovom slikom afričke faze i vodi direktno u kubizam). Ovo će uticati na Poarea, tako da će i on postati jedan od najvećih kolekcionara dela moderne umetnosti početkom dvadesetog veka.

Posle služenja vojnog roka 1901, Poare počinje da radi za modnu kuću Vort (Worth), gde je bio zadužen za dizajniranje jednostavnih, praktičnih haljina. Ipak, njegovo viđenje praktičnog, koje se ogledalo u ravnim formama, nalik na kimono, bilo je suviše radikalno za Vortovu konzervativnu kljentelu, i Poare 1903. otvara sopstvenu modnu kuću.

Poareu se pripisuju najveće zasluge za izbacivanje iz upotrebe korseta i podsuknji sa konstrukcijom, formi koje su dominirale tokom više od tri stoleća. Odeća se više ne bazira na krojenim i međusobno spojenim delovima, koji prianjaju uz telo dajući željenu siluetu, već je drapirana od pravougaonih komada tkanine koji se spuštaju sa ramena. Uzori su bili antički grčki hiton, japanski kimono i kaftani Severne Afrike i Srednjeg istoka.

Poseban uticaj na njega je imao Ruski balet Sergeja Đagiljeva i radovi Leona Baksta. Raskošan kolorit je na pravi način obogaćivao i oplemenjivao, inače jednostavnu, formu.

Poare je posedovao urođeni instinkt za marketing. Izlozi njegove modne kuće su uvek bili praznik za oči. Priređivao je velike tematske zabave, prvo u kući, a kasnije u svom klubu „Oaza“. Dizajnirao je i pozorišne kostime, i na taj način koristio scenu za promociju svojih kreacija. Bio je prvi kreator koji je uz odeću, pokrenuo i svoje linije nameštaja i predmeta za unutrašnju dekoraciju, kao i svoj parfem, što predstavlja začetak onoga što će se kasnije nazivati „total look“.

Među inovacijama koje je uveo u modu je i modna fotografija. Fotograf Edvard Steihen (Edward Steichen) je 1911 objavio seriju fotografija Poareovih modela u časopisu „Art et Décoration“, za koju se kaže da su prve moderne modne fotografije, čiji cilj nije samo da predstave model, već i da dočaraju njegov fizički kvalitet. Godinu dana kasnije pokrenut je i časopis “ La Gazette Du Bon Ton“, u kome su objavljivane modne ilustracije modela Poarea i još šest pariskih kreatora, rađene od vrhunskih ilustratora.

Tokom Prvog svetskog rata Poare je je služio kao redov, šijući vojne uniforme, a njegova modna kuća dospeva na rub bankrota. Tokom rata umire i dvoje, od njegovih petoro dece.

Posle demobilizacije, 1919, Poare se vraća svojoj modnoj kući, ali okolnosti su se promenile. Ironično, upravo modernizam, čiji je on bio jedan od pokretača, postaje okruženje u kome se on sve teže snalazi. Praktičnost, racionalnost i funkcionalnost mode Koko Šanel, nadvladala je luksuz, ornamentalizam i senzualnost mode Pola Poarea. On je novutu modu smatrao sterilnom i uniformnom. Ranih dvadesetih izjavio je: „Ne želim da se sve žene oblače i izgledaju isto. Želim da njihova odeća bude jednako različita, kao njihove ličnosti“.

Otežavajuća okolnost je bila i to što je novu modu, koju predvode Šanel i Patu, odlikovao i visok kvalitet izrade, što nije bila jača strana Poareovih modela. „Ja nisam krojač, već umetnik“, govorijo je, smatrajući da u realizaciji odeće mora postojati doza spontanosti, što je, u njegovom slučaju, često rezultiralo lošom izradom.

Poslovni partneri polako napuštaju Poarea i nakon nekoliko loših investicija on je primoran da 1929. zatvori svoju modnu kuću. Sva odeća je prodata na kilo kao stare krpe. Sa propadanjem modne kuće, raspada se i njegov brak, posle dvadeset tri godine.

Tridesete godine dvadesetog veka su za Poarea bile borba za preživljavanje. Za život zarađuje kao ulični umetnik, prodajući svoje crteže u pariskim kafeima, a sopstvenu odeću šije od starih kuhinjskih krpa. Umire 1944. u krajnjoj bedi, a njegovo ime nije palo u potpuni zaborav samo zahvaljujući Elzi Skjapareli (Elsa Schiaparelli), koja je platila njegovu sahranu.